| s-1
| Knjige - plovidbe |
| s-2
| U okeanu svetske literature stalno otkrivamo nove svetove. |
| s-3
| Na mapi se upisuju ostrva koja u času otkrića izgledaju i velika, i magična. |
| s-4
| Pola veka čitalačkog staža snabdelo me je zavidnim iskustvom. |
| s-5
| Poput princeze iz bajke, koja oseti zrno graška kroz stotinu dušeka, već posle nekoliko pročitanih rečenica naslućujem ton autentičnog pisca. |
| s-6
| Tako sam pre dve decenije, u jednoj bečkoj knjižari, otkrio Zebalda. |
| s-7
| Nasumice sam otvorio njegov roman Saturnovi prstenovi i naišao na rečenicu: „Mesecima i godinama uspomene spavaju u nama i tiho nastavljaju da bujaju, dok ih ne prizove nekakva sitnica, nakon čega na čudnovat način, zaslepe naše bitisanje.” |
| s-8
| Odmah sam naslutio blisku osobu, svog pisca, i nije trebalo mnogo vremena da iščitam njegov ne naročito obiman opus. |
| s-9
| Po Zebaldu, bez sećanja prošlost ne bi postojala, naše srce izgubilo bi sposobnost da oseća naklonost prema drugome, i čitav život bi nam se sveo na niz besmislenih trenutaka. |
| s-10
| Dok čitamo mi se sećamo, pronalazimo poznate situacije i vlastite emocije u iskustvu drugoga. |
| s-11
| Tragajući za smislom našeg boravka na ovom svetu, knjige jesu putokazi koji nas dovode do nas samih. |
| s-12
| U okeanu svetske literature stalno otkrivamo nove svetove. |
| s-13
| Na mapi se upisuju ostrva koja u času otkrića izgledaju i velika, i magična. |
| s-14
| Ipak, mnoge slavne knjige savremene literature, koje su mi se u trenucima čitanja i nedugo posle toga činile remek-delima, vremenom su bledele u mom pamćenju. |
| s-15
| Tačnije, snagu jednog dela određuje povratak nakon nekoliko godina. |
| s-16
| Koliko puta sam uzimao u ruke knjigu koja mi je u nekom periodu života određivala meru sveta, i onda, čitajući je ponovo, uzalud iščekivao uznemirenje. |
| s-17
| Poput isprane draperije, gde se više ne mogu prepoznati valeri boja koji su me jednom davno opčinili, nizale su se monotone, jednobojne stranice teksta, prema kojem sam ostajao gotovo ravnodušan. |
| s-18
| Tada bih se vraćao „proverenim” knjigama, koje sa svakim novim čitanjem pojačavaju optiku, postoje u pamćenju nepromenjenog intenziteta, svejedno u kakvom raspoloženju se prepuštao tekstu. |
| s-19
| Kao po pravilu, brzo bih se našao na teritoriji koju sam prepoznavao, ne kao izvrsno izgrađen literarni svet, već kao paralelno odživljeni život sam. |
| s-20
| Takve knjige putuju kroz vreme mimo prolaznih trendova i zvaničnih nagrada. |
| s-21
| Nastajale u mnogim verzijama, predstavljaju zapravo dnevnik po kojem je autor živeo. |
| s-22
| Dovoljno je samo pomenuti Pod vulkanom Malkolma Laurija, Zenovu svest Itala Zveva, O junacima i grobovima Ernesta Sabata, Džojsov Uliks ili Maestra i Margaritu Bulgakova. |
| s-23
| Pisana su decenijama, budući da su odsjaji dugogodišnjih opsesija autora, izvesna korekcija proživljenog, i retko kad u prvom čitanju bivaju prihvaćena bez otpora. |
| s-24
| Ali upišu se kao žig, i struje duboko u svesti čitaoca poput vode pod zaleđenom površinom reke. |
| s-25
| Nakon nekog vremena postaju deo našeg vlastitog iskustva. |
| s-26
| I ne samo književni junaci već i gradovi u kojima žive, ulice koje otkucavaju časove njihovih zemaljskih života, sav taj dekor u pamćenju čitaoca ima dubok otisak proživljenog. |
| s-27
| Satima sam šetao starim Trstom u nadi da ću uhvatiti senku Zena Kozima. |
| s-28
| Neki trgovi i uglovi ulica iako prvi put viđeni, bili su samo neuverljiva maketa originala iz romana Itala Zveva. |
| s-29
| Kao što su i dablinske ulice kojima sam prošao jedne oktobarske večeri, čitav vek nakon „odiseje” Leopolda Bluma, predstavljale samo bledu kopiju Džojsovog grada. |
| s-30
| U velikim književnim delima prebiva neprolazni oblik stvarnosti koji nam u životu stalno izmiče, jer uvek stižemo kasno, toliko kasno da ono što tražimo ne prepoznajemo kad mu se približimo. |
| s-31
| Ulica u kojoj smo odrasli, i koju smo napustili, da bismo se nakon tri, ili četiri decenije ponovo vratili, nije ista ulica, zatrpana je životima koji su se odvijali u našem odsustvu, i zalud ćemo u detalju sa fasade neke kuće koji je ostao nepromenjen, i lebdi u bezmerju našeg pamćenja kao parče jarbola nakon brodoloma, pokušavati da uspostavimo ulicu koje više nema. |
| s-32
| Samo prostori koje smo kao čitaoci naseljavali, ostaju za čitav život pouzdana kopna na koja se uvek možemo vratiti. |
| s-33
| Jer u literaturi stvarni svet stiče čvrstu kauzalnost koja je zbog razvučenosti svakodnevice u životu skrivena. |
| s-34
| Takvo delo ne nastaje na osnovu unapred smišljenog koncepta, za pisaćim stolom, u igri papirnatih likova, u jalovom nadgornjavanju sa književnim precima i savremenicima, u traženju nekakvog ključa kojim bismo otvorili vrata bez brave. |
| s-35
| Takvo delo se piše koracima koji odjekuju u bezdanu vlastite samoće, kada sa stvari, predmeta i ljudi spadnu koprene, kada se život raspadne u bezbroj mogućnosti, i svaka nepoznata egzistencija postane deo intime onoga ko se toliko odmakao da čitav univerzum pulsira ritmom njegovog srca. |
| s-36
| Velika dela uvek nanovo preslože život. |
| s-37
| I čitalac, nakon što je zaklopio knjigu koju je pročitao, poneće aveti likova u stvarnost svakodnevice, dovršavaće njihove putanje izvan vremena i prostora omeđenih okvirom romana. |
| s-38
| I ne samo da će modelirati njihove sudbine prema parametrima vlastitog univerzuma, već će ti modeli upisani u talog čitaočevog iskustva na neki posredan način postati orijentiri jedne umetnošću nadograđene stvarnosti. |
| s-39
| U večnom ponavljanju istog, svaki čovek ima svoje zemaljsko vreme, i ne samo vreme već i mogućnost da ostavi nekakav trag, da se ne prepušta stihiji, da se menja i da bude bolji. |
| s-40
| Kreacija je stalno gubljenje zamišljenog cilja, nošenje peska u mreži. |
| s-41
| Svako autentično književno delo je Nojeva barka u kojoj je čitav jedan svet, a taj svet, taj DNK pisca, postoji u onoliko verzija koliko je i čitalaca tog dela. |